Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Did you miss your activation email?

Autor Tema: TAKMIČARSKE TAJNE 2. DEO – Belgijske deverike i Svetsko prvenstvo  (Pročitano 3573 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Ady

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 2039
  • Ko drugom jamu kopa, trećom garant potpisuje!
TAKMIČARSKE TAJNE 2. DEO – Belgijske deverike i Svetsko prvenstvo
« poslato: Februar 19, 2014, 18:34:35 posle podne »
7. i 8. jula 2012. mađarski fideraši su postavili novi kamen međaš. Tog vikenda je u Belgiji održano II Svetsko prvenstvo u disciplini fider. Na takmičenju na kojem su se okupili najbolji fideraši iz 22 države, naša reprezentacija je završila na drugom mestu, dok je Erdei Atila stekao titulu svetskog šampiona! Tako se svaki član reprezentacije upisao u knjigu slavnih sportskih ribolovaca. Na ovom izuzetno uzbudljivom takmičenju punom obrta, naučio sam mnogo novih stvari, stekao neka nova iskustva i sada ću da ih podelim sa širim auditorijumom.

Voćka je sazrela

2. septembra 1992. je u Kapošvaru, na Terečkei akumulaciji organizovano takmičenje u disciplini plovak, na kojem sam pobedio. Jedna od nagrada bio je fider štap marke Browning. Uz blago preterivanje, tada nisam imao pojma ni sa koje strane da ga držim. Uvek su me privlačile nove ribolovne tehnike pa sam neke 4 godine kasnije raspolagao sa već pozamašnom količinom znanja i veštine na polju fidera. Pre 16 godina su se pojavili moji prvi tekstovi a zatim i filmovi vezani za popularizaciju fidera. Od tada pa do danas se pojavilo mojih tekstova i filmova na tu temu – broja im se ne zna. Pre 11 godina smo organizovali prvo (do dana današnjeg i najpopularnije) fider takmičenje -   Haldorádó - Sikeres Sporthorgász Nemzetközi Feederbotos Kupát (Međunarodni Haldorado Fider Kup Uspešnih Sportskih Ribolovaca). Nakon toga se sve veći broj poznatih imena u svetu ribolova i svetu biznisa uključivalo u fider ribolov dajući ono najbolje od sebe. Bez preterivanja mogu da ustvrdim da smo zajedničkim zalaganjem postigli to, da je fider postao najpopularniji i najmasovniji vid pecanja trenutno kod nas.

Uspeh srebrne mađarske reprezentacije…

…upotpunila je zlatna medalja svetskog prvaka u pojedinačnoj konkurenciji Erdei Atile (u sredini)

Prošle godine je održano prvo Državno Feeder Prvenstvo gde sam se popeo na treći stepenik pobedničkog postolja. Ovim, kao i u prethodnom periodu postignutim rezultatima, odlukom selektora sam izborio mogućnost da ove godine uzmem učešće u državnom timu na svetskom prvenstvu. Da budem rame uz rame sa takvim ribolovcima kao što su Erdei Attila, Németh Balázs, Novák János, Sivák Mátyás, Vidó Ferenc i Walter Tamás kao kapiten tima. Kada je u čast Erdei Attile zasvirala mađarska himna, pogledali smo se Barna Silard i ja, i bez obzira štoje sunce jako sijalo, koža nam se naježila i lagao bih ako bih negirao da sam se sav raznežio. Višegodišnji rad, posvećenost fider ribolovu otelotvorio se u timskom i Erdei Atilinom uspehu. Dugo smo na to čekali, ali se isplatilo! Koliko god da je ovo prolazno postignuće, kamen međaš, nedvosmisleno je ovo i jedan novi vetar u leđa ovoj vrsti ribolova.

Ko bi dogodine voleo na sličan način kao Atila da leti u vodu?  :)


Drage uspomene i odlični rezultati

Poslednji put sam 2004. imao priliku da učestvujem kao član plovkaroške reprezentacije na svetskom prvenstvu. Interesantno je da se i to dešavalo u Belgiji, u gradiću pod imenom Willebroek. Tada je mađarski tim zauzeo 3. mesto, Walter Tamaš je osvojio prvu zlatnu medalju u pojedinačnoj konkurenciji a Ambruš Tibor bronzanu. Ispada da rado ide mađarski pecaroš u Belgiju.

Za Belgiju nas vezuju lepe uspomene. Slika je snimljena 2004. na 51. Svetskom Prvenstvu u Slatkovodnom Sportskom Ribolovu


Detaljan prikaz lokacije

Svetsko prvenstvo U Gentu, Belgija, održano je na veslačkoj stazi širokoj približno 80 metara i dugačkoj oko 2 kilometra. Dubina vode je oko 2,5 – 3 metra, i bila je dosta mutna zbog obilne kiše koja jeprethodno padala.Tokom prvih nekoliko dana treninga niko od nas nije ni mogao da pretpostavi šta se krije ispod površine i kakvo je dno. Čuli smo da je dno muljevito ali nismo znali do koje mere. Nedvosmislen odgovor smo dobili od Egedi Roberta, koji je jednog dana posle treninga skočio u vodu i zaplivao. Iza priobalnog pojasa trske, na udaljenosti od 7-8m pa do 12.-13. metra dno jebilo tvrdo kao kamen. Iza ovog pojasa dno je prekriveno jako žitkim muljem, koji dopire do kolena. Tada smo razumeli dotle nama čudnu tehniku hranjenja koju smo videli da praktikuju druge ekipe. Tačnije, tada smo se odlučili za dve daljine na kojima vredi da pecamo. Na 11-12 metara od obale, na tvrdom dnu, u priobalnom pojasu ćemo da tražimo bandare i bodorke, a na 35-40m, na sredini kanala ćemo potražiti oprezne, krupne deverike. 

Širina veslačke staze u Gentu je 80 metara…

…dužina oko 2 kilometra


Prprema pribora

Pribor smo prilagodili daljini na kojoj ćemo pecati i prema veličini ribe koje ćemo tražiti. Za bližu poziciju sam koristio 3,3m dugačke UL (ultra light) a za dalju poziciju 3,6m dugačke L (light) i ML (medium light) fidere. Od odgovarajućeg štapa i mašinice, mnogo bitniji je bio izbor pravog sistema kao i izbor optimalnog oblika i veličine hranilice.  Tokom prvih nekoliko dana su Englezi, koji su smatrani najvećim favoritima, pecali sa, za nas neverovatnim i nikad viđenim hranilicama oblika i veličine naprstka!?! Ove hranilice su bile toliko sitne da je jedva mogao mali prst da stane u njih. Za nepunih dan ili dva, iz dobro opremljene ribolovačke radnje u neposrednoj blizini staze su ostali timovi pokupovali ceo kontigent ovakvih patuljastih hranilica. Ali, kako se približavao dan takmičenja i kako je tenzija rasla, paralelno je rasla i veličina hranilica koje se koriste. Nasuprot svima, Holanđani, koji su pratili neku svoju ideju vodilju, kao i iznenađujuće uspešni Ukrainci se nisu poveli tim „engleskim trendovima” već su relativno velikim hranilicama sa otežanjem na kraju, imali odlične rezultate. Ali nisu Englezi vođeni nekim ludilom u početku koristili te patuljaste hranilice. Njihovu upotrebu nalago je žitki mulj na sredini kanala. Za pecanje na bližoj poziciji savršen posao mi je odrađivala Haldoradó Special Round Feeder hranilica sa otežanjem od 10g, dok mi se najboljom na daljoj poziciji pokazala 20 gramska, bez bilo kakvih prerađivanja. Video sam da tako rade i neke druge ekipe (Slovaci, Srbi, Rumuni). Idealna debljina osnovnog najlona zavisila je od vrste hranilice koju koristimo, što je značilo maksimalno 0.18mm. Debljina predveza nije ni u kom slučaju prelazila 0.10 kad smo pecali sitnu ribu, dok smo za krupne deverike koristili onaj debljine 0.12. Idealna veličina udice je bila 18-ca za pecanje sitne na blizu a 16-ca i 14-ca za udaljene deverike.

Koristio sam štapove UL, L i LM jačine

Oni su omogućavali precizne zabačaje i efikasno zamaranje ulovljene ribe

Ovo je jedan interesantan hibrid babuške i šarana (tzv. F1)


David i Golijat...ekstramala hranilica koju su koristili Englezi

Ovo su hranilice koje su se meni odlično pokazale. Na levoj strani je jedna prepolovljena, 10 gramska Haldorádó Special Round koju sam koristio u lovu sitne ribe a veću sam koristio za deverike


Korišćena prihrana

Kao što se kasnije pokazalo, mnogo je važnije bilo šta stavljamo u hranilicu nego forma i veličina. Za detaljnije objašnjenje moram da pojasnim: mnogo važnije je bilo, pored odgovarajuće prihrane, njen savršen sastav i konzistencija. Nakon 5 dana treniranja smo uspeli nedvosmisleno da suzimo izbor na one dve prihrane koje su se sa svakog aspekta pokazale odgovarajućim. Verovatno se niko nije iznenadio nad činjenicom da je za pecanje bandara i bodorki na kraćoj distanci bila potrebna neka tamnija hrana slatkog ili slanog ukusa, namenjena beloj ribi. Za tako nešto se pokazala najboljom Van Den EyndeTurbo Black. Istovremeno, za dalju poziciju i potragu za krupnim deverikama koristili smo prihranu na bazi ribljeg brašna. Da, dobro ste shvatili, dragi čitaoci. Ne slanu, ne slatku, ne uobičajenu začinsku hranu. Nego ribljim brašnom prebogatu, zelenu SonuBait Supercrush Green hranu punu mrvljenih peleta smo koristili kao osnovu, ublaženu dodavanjem Van Den Eyde-a. Postojala je potreba za tako nečim, jer su klasične slatkaste primame poput magneta privlačile sitnu bodorku, bandare, sitnu belu, koji bi kao pirane raznele mamac ne ostavljajući ništa interesantno na udici za kasnije nadolazeću krupniju ribu. Nasuprot tome, hrana bogata ribljim brašnom ih je prosto odbijala. Ako bismo na daljoj poziciji imali udarac, mogli smo da budemo skoro 100% sigurni da je ili u pitanju deverika, možda babuška, šaran ili izuzetno krupna bodorka. Zaprepašćujuća je bila selektujuća sposobnost prihrane. Do tada mi nikad ne bi palo na pamet da deverike „pojurim” sa mesnom, tipično šaranskom prihranom, premda je sasvim uobičajena stvar (i kod nas) da u toku pecanja šarana (uglavnom na pelete) često dobijamo krupnu deveriku.

Ove dve prihrane smo koristili na takmičenju, koju su nam pripremali naši „majstori mešači”


Prihrana koju smo koristili na takmičenju

Za pecanje sitne ribe*

•   1,2 kg Van Den EyndeTurbo Black
•   1,2 kg Van Den Eynde crne lesne zemlje u koju smo umešali larvu komarca

Za pecanje deverike*

•   1,2 kg Sonubait Supercrush Green + Van Den Eynde dodatak

* Količina hrane koja se koristi na takmičenjima ne sme da pređe količinu od 12 litara. Količina koju smo mi koristili nije premašivala 5-6 litara, od čega je skoro pola ili jedna trećina ostala neupotrebljena na kraju.

Evo ponude živih mamaca


Mamci

Pošto ne smeju da se koriste pelete kao mamac, isključivo „živi” mamci su dolazili u obzir. To je pre svega bila glista, pored koje smo ponekad nabadali na udicu i larvu, crvića ili kastera. Najviše ribe dobio sam na poveću, jedva mrdajuću ili mrtvu kalifornijsku glistu. Probali smo sa dobrom starom đubretarkom, ali s njom nismo dobili ni jednu ribu, jer su se verovatno ukopavale u mekani mulj. Zbog tog muljem prekrivenog dna se činilo logičnim da odižemo mamac. Više puta smo to pokušali ali ni jednu jedinu deveriku nismo uspeli da uhvatimo, i to nam je do dan danas ostalo nejasno – zašto nisu htele da uzmu mamac koji im se izazovno lelujao ispred nosa.

Ovoliki mamac je i slepa deverika uspela da pronađe!

Živi mamci (dozvoljena količina na takmičenju je 2,5 litre, od čega 0.5 otpada na larve komarca)

•   0,3 litara sitnije larve komarca koju smo pomešali sa crnom lesnom zemljom
•   0,2 litara krupnije larve komarca, koju smo za pecanje deverike umešali u primamu sa ribljim brašnom
•   1 litra kalifornijskih glisti, koje smo sitno iseckali i umešali u prihranu za deveriku
•   0,5 litre kastera, koju smo dodali u prihranu za bodorke
•   par kašika crvića i pinkija za udicu

I takmičari i pomoćnici su konstantno razmišljali o tome kako uhvatiti što više ribe!

Ulov za pamćenje: ovo je moja prva upecana deverika iz Genta

Kasnije mi je sve bolje i bolje išlo

Na jednom od treninga sam se radovao ovakvom ulovu


Tehnika hranjenja

Ispostavilo se da nije postojala potreba za obimnijim inicijalnim hranjenjem. Štaviše, mogu slobodno da kažem da je bilo štetno i beskorisno. Velika količina hrane koju izbacimo tokom inicijalnog hranjenja, na kakvo smo navikli na domaćim takmičenjima i kupovima, prosto bi utonula u mulj. Više bezuspešnih pokušaja nam je potvrdilo da ovde ne treba tako da prihranjujemo. Pihranjivanje smo obavljali istim sistemom sa kojim smo kasnije i pecali. Tako bismo na početku zabacili maksimalno pet punih hranilica, ali i to tako, da nismo čekali da hranilice padnu na dno. Oštrom kontrom bismo ispraznili hranilice na srednjem sloju vodenog stuba ili blizu dna, da bi njihov sadržaj lagano legao na rastresiti mulj. Hranilice su u sastavu sadržavale jako puno živih materija, pa smo samo toliko smeli da ih pritiskamo kod punjenja da im sadržaj ne bi ispadao prilikom zamaha, ali da odmah po padu na vodenu površinu počne da tone na dno. Zanimljiva tehnika, zar ne? Ovako napisano deluje lako ali je utoliko teže sprovesti to u praksi. U početku je bilo podosta „frljoka” ali smo vremenom ušli u štos koliko treba da vlažimo hranu, koliko da je stiskamo u hranilicu, koja hranilica će za to biti najpogodnija, koliko jako smemo da zamahnemo.

Ekipa spremna za prvu rundu

Izvučene pozicije posle žreba nam nisu ulivale optimizam

Kapitenovo oko vidi sve! Svojim strateškim odlukama i savetima je pomagao timu kada je za to postojala potreba a sve u cilju da bi postigli što bolji rezultat u svom sektoru

Zrno po zrno pogača!

Posle prvog kruga sam sa ovakvim ulovom sitne ribe uspeo da preteknem veliki broj suparnika koji su se orijentisali isključivo na lov deverike


Tehnika ribolova

Ribolov sitne ribe na kraćoj distanci je bio vrlo intenzivan i aktivan sa zabačajima na svakih minut ili dva. Bez obzira da li imamo udarac ili ne, moralo se zabacivati, što je sa velikim brojem uzastopnih preciznih zabačaja na isto mesto i doziranjem ukusnih zalogaja vremenom privuklo sve više i više interesenata. Kod pecanja na daljoj poziciji nije bilo smisla čekati duže od 5 minuta. Većina udaraca dolazila je nakon otprilike 3 minuta. Ali ukoliko nije bilo interesenata po isteku petog minuta, vrlo verovatno da ni u sledećih deset ne bi bilo udarca. Udarci su mahom bili odsečni i nedvosmisleni i bilo je zadovoljstvo posmatrati vrh štapa kako se savija.

U drugom krugu sam izvukao mesto gde se pecala krupna riba, pa mi je pošlo za rukom da uhvatim više komada lepih deverika

Ulov deverike koji mi je doneo 4. mesto u sektoru


Taktika i pozadinski rad

Ko još nije učestvovao na „ozbiljnom” takmičenju ne može ni da zamisli koliku pomoć predstavlja kada iza sebe ima takve ljude koji umesto njega paze, prate i pomažu mu u pecanju. Kako mogu tako sa strane da pomognu? Sa informacijama. Kakva informacija može da bude korisna takmičaru? U datoj situaciji je na određenim delovima staze bilo bukvalno nemoguće upecati deveriku. Tome razlog nije ležao u nesposobnosti pecaroša nego najverovatnije neodgovarajuća konfiguracija dna ili vegetacija koja se tamo nalazila. Na takvim mestima je jedino rešenje bilo priobalno pecanje sitneži, koje je skoro svakom članu naše ekipe u oba kola popunjavalo vreme u „praznom hodu” rada deverike. Kada je trebalo menjati daljinu ili kada je trebalo određenu daljinu uporno forsirati, u tome je bila ogromna pomoć ljudi iz „bekapa”.

Srećna mađarska ekipa

Kompletnu mađarsku delegaciju činilo je 16 članova. Bez pomoći pozadinskog tima ništa ne bismo uradili!!!

Njihovim radom je kao neki iskusni dirigent upravljao Walter Tamaš, kapiten tima, koji je u najodsudnijim trenucima davao savete takmičarima preko pomoćnika. Bez ovako aktivnog pozadinskog rada i na svetu najbolji takmičar je „samo običan pecaroš” koji ne može da zna šta se događa oko njega, ne zna kako stoji u svom sektoru.  Naš tim je zahvaljujući ovako izuzetnom radu u bekapu i uz pomoć velikog broja pomoćnika uspeo da iza sebe ostavi tako velike reprezentacije kao što je na primer tim Engleske, koji je možda zbog svoje prevelike samouverenosti da su nepobedivi u pecanju krupne ribe pristupo takmičenju. Što se njih tiče, 3. mesto smatraju razočarenjem, pri čemu je svaki član njihovog tima genije za pecanje, ali, eto, ipak se mogu pobediti!

Premijera nije loše prošla, ali se nećemo predati dok ne stanemo na najviši stepenik postolja!


Preuzeto sa:
www.haldorado.hu


Tekst: Döme Gábor
Fotografije: Egedi Róbert, Szarka László, Pintér Zoltán, Csapi Károly
Video: Walter Tamás
Izvor fotografija: www.horgaszklub.eu
Preveo: Mesić Adam
Pre nego što pustiš jezik u pogon proveri da li ti je mozak uključen!