Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte. Did you miss your activation email?

Autor Tema: Vrući saveti za hladnu vodu  (Pročitano 5317 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Ady

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 2027
  • Ko drugom jamu kopa, trećom garant potpisuje!
Vrući saveti za hladnu vodu
« poslato: Januar 01, 2013, 03:23:52 pre podne »
Vrući saveti za hladnu vodu




Тоkom ranog proleća, kada sa vode nestane led, voda u našim rekama i jezerima ostaje veoma hladna. Tada je relativno teško locirati ribu i upecati je, jer ima tendenciju da se grupiše u dubljim delovima vode ili delovima sa specifičnom dubinom zbog postojanja slojeva mikrokline, a zbog svog usporenog metabolizma još su letargične i imaju tendenciju da usvoje stidljive navike hranjenja. Međutim, moguće je da ribolovac sa obale ostvari odlične ulove čak i u ovim „nemogućim“ uslovima. Sledeći saveti će detaljno pokazati kako se prilagoditi ovim specifičnim uslovima i kako ostvariti cilj – uspešan dan na pecanju!

Lociranje ribe u jezerima i barama

Savet br. 1 – Tokom hladnog perioda godine, krajem zime i početkom proleća, ribe svih vrsta generalno imaju tendenciju da se zadržavaju u i grupišu u toplijim, dubokim vodenim slojevima. Ovo ponašanje se odnosi na činjenicu da voda u rasponu od 4 stepena Celzijusa do 0 stepeni je manje gusta od vode koja je hladnija od ovog opsega, što zanči da se takva (gušća) voda diže ka površini i vremenom postaje led. Zbog toga, lociranje ribe u najhladnijem delu godine može da bude prosto rešeno zabacivanjem mamca u najdublji (čitaj: najtopliji) deo jezera ili bare. Međutim, sama činjenica da će nam mamac pasti ribi „pred nos“ još ne znači da ćemo imati zagarantovan uspeh. Ova činjenica će biti detaljnije objašnejna u Savetu br. 6.



Savet br. 2 – Nadovezujući se na gore napisano, važno je imati na umu i činjenicu da će riba uglavnom migrirati ka toplijoj vodi, čim se povoljni uslovi stvore. Kako se vremenski uslovi poboljšavaju, ribu više treba tražiti u plićoj vodi, bliže obali. Ovo ponašanje može biti posledica dva uzroka – tokom nekoliko dana blažeg vremena, tokom kojeg je temperatura vode konstantno iznad 4 stepena, kako tokom noći tako i tokom dana, ili tokom sunčanih dnevnih sati kada se pod direktnim uticajem sunčevih zraka plići vodeni slojevi brzo zagrevaju značajnijim tempom. Ovaj drugi efekat je posebno uočljiv oko podneva, pa ga često koriste ribolovci koji pecaju sa obale – najproduktivniji period tokom hladnih meseci je najčešće između 11 i 15h. Stavke o kojima sam do sada pisao, vezane za temperaturu vode, ilustruju važnu činjenicu: da pomoću procene ili merenja temperature vode ribolovac može da dođe do najpribližnije pretpostavke koje je to mesto gde će se riba zadržavati na dotičnom jezeru ili bari. S toga, nije zgoreg sa sobom nositi termometar kako bi tačno utvrdili temperaturu vode blizu obale. Neko lično iskustvo nas uči da kada je temperatura vode blizu obale 5 ili više stepeni, pecaćemo sasvim blizu na najosetljiviji mogući pribor (što zbog stidljivog/kilavog uzimanja mamca, što zbog toga što u hladnoj vodi riba ni ne iskazuje svoju punu snagu, što zbog činjenice da je u plitkim delovima posle duge zime, voda izuzetno bistra i upotreba iole debljeg najlona i grubljeg pribora koji može uzburkati vodu biva po pravilu kontraproduktivno i može da rezultira samo povelikim razočarenjem). Ukoliko je temperatura priobalnog pojasa vode ispod 5 stepeni, više se isplati da probamo sa daljim zabačajima u dublje slojeve vode, gde pretpostavljamo da je tzv. zimovnik ili čak sa drugim „extremom“ – pecanjem na samoj površini, ukoliko uočoimo ikakvu aktivnost na površini i to onda, kada sunce stidljivo obasjava vodenu površinu blago je zagrevajući a riba je zbog našeg prisustva na obali odlučila da se odmakne na bezbednu udaljenost. I o ovim detaljima ću više u savetu br. 6.

 


Savet br. 3 – Pecajte niz vetar – znači na onoj obali jezera ili bara sa koje duva vetar ili na onom delu obale i vodenog pojasa koji je zaklonjen od vetra. Na primer, ako je vetar koji duva severozapadni, pecajte sa severozapadne obale jezera/bare. Ova taktika ima dve osnovne prednosti: prva – ribolovac će generalno biti zaklonjen od vetra, ili će barem da mu duva u leđa. Ne samo da ovakvo pozicioniranje omogućava nešto komotniji ribolov (mnogo je manje izložen nego da mu u lice duva hladan zimski/rano prolećni vetar) već je i uočavanje stidljivog pipkanja znatno lakše kada se peca u zavetrini. Drugo, kako vetar duva preko vodene površine on izaziva dva efekta: osim što čini da se sam površinski sloj kreće ka suprotnoj obali (u našem slučaju jugoistočnoj) taj sloj se i u značajnojem obimu hladi. Kao rezultat ovih uticaja, voda gurana prema čeonom vetru izloženoj obali će se uzburkati i ohladiti što će direktno rezultirati njenim najverovatnijim napuštanjem ovog područja. (Ovo pravilo ne mora da bude doslovno primenjeno pri lovu predatora, pre svega štuke, jer će ona krenuti za svojim još uvek letargičnim plenom, kojeg je jak vetar premestio/pomerio niz svoj tok).
 

Lociranje ribe na rekama

Savet br. 4 – Po mnogo čemu lociranje i hvatanje ribe tokom hladnijih meseci na rekama može biti daleko lakši zadatak nego to učiniti efikasno na jezerima i barama. Ova činjenica može da se dokaže jednom vrlo prostom činjenicom: kao i njihovi „rođaci“ iz stajaćih voda, metabolizam riba u tekućicama se takođe usporava kako se voda hladi. Tako, u cilju uštede energije, najveći broj vrsta se seli u dublje i/ili sporije delove reke početkom hladnijeg dela godine. Imajući sve ove činjenice u vidu, preporuka je da tražite i pecate na dubljim selovima reka: rupama, spoljnim krivinama, zalivima, potezima oko brana... Interesantna je činjenica da i ribe iz stajaćica kao i ribe iz tekućica, tokom hladnijeg dela godine, teže da se zadržavaju na dubljim a time i toplijim delovima vode, one to čine iz različitih razloga. Za rečnu ribu, koja stalno mora da troši energiju za plivanje protiv vodene struje, sklanjanje u dubinu i/ili sporiji tok obezbeđuje uslove za očuvanje energije i tako uspore svoj metabolizam. Ovome treba dodati i činjenicu da ribe iz tekućica imaju nešto ubrzaniji metabolizam od svojih rođaka iz stajaćica u sličnim temperaturnim uslovima. Uzrok tome je činjenica da riba u tekućicama stalno mora da troši energiju na plivanje/borbu protiv vodene struje. Ova stavka je veoma bitna za ribolovce, jer upravo iz tog razloga (potrošnje energije) riba mora intenzivnije i češće da se hrani nego rođaci iz stajaćica, tokom hladnij meseci. Zbog svega ovoga, mudrije je za pecanje u hladnim mesecima odabrati neku tekuću vodu pre nego stajaću. Ovo naročito važi ako je temperatura vode bliže tački mržnjenja. 

 
Pribor i taktika
Savet br. 5 – Nakon što odredimo najpribližniju lokaciju ribe, treba još da smislimo kako je uhvatiti. Najprostije formulisano, taktika bi trebala da se svede na sledeće: da bismo privukli ribu oko i na naš mamac, da bismo je tamo zadržali i naveli je da uzme naš mamac, moramo da upotrebimo neku hranu i plasiramo je na željeno mesto. Hrana funkcioniše tako, što najpre nekom svojom karakteristikom (mirisom, bojom, ...) privuče ribu sa veće udaljenosti, zatim svojim „otvaranjem“ iz sebe oslobađa i čini lako dostupnim hranljive i ribi interesantne sastojke i delove, stvarajući tako „tepih“ hrane i zadržavajući time ribu u hranjenom – našem ciljanom potezu. Hrana sama po sebi može biti vrlo jednostavna: mešavina od 50:50 kukuruznog brašna i bele prezle, koji se sa vodom izmešaju i pri padu hranilice u vodu brzo se rastapa i privlači ribu u letnjim mesecima. Меđutim, kada je temperatura vode znatno niža nego leti, neophodan je nešto sofisticiraniji pristup. Najpre zato, jer je ribi apetit znatno umanjen – potrebno joj je mnogo manje hrane, tako i hranljiva vrednost hrane mora biti umanjena. Hrana krupnije granulacije, koja se pre mešanja, suva, dodatno usitni u npr. mlinu za kafu će dobro odraditi posao (kao i svaka kupovna sitnije granulacije). Rezultat ovog postupka je dobijanje praškaste hrane izuzetno fine granulacije, koja nakon mešanja sa vodom i plasiranja hranilicom u vodeni tok, neće moći brzo da zasiti ribu. (Postoje zagovornici teorije da u ovim uslovima hrana ne treba da bude sitnije granulacije jer će vodena struja odneti hranljive sastojke i mirise zajedno sa samom hranom nizvodno i time oduzeti mestu interesantnost. Moram da dodam da se ne slažem sa time, jer riba, u hladnoj vodi, gonjena instinktom očuvanja energije, neće otplivati niz struju pre svega jer ne želi da napusti stanište sa toplijim vodenim pojasom u kome se krtoži, kao ni iz razloga napuštanja „sigurne kuće“, pa zato zastupam ideju češćeg plasiranja manje količine hrane na jedno mesto mnogo pre nego za ređe zabacivanje teže hrane). Pored toga, gotovu, umešanu hranu možemo da „presečemo“ sa do 50% vlažne zemlje pre nego počnemo sa hranjenjem. Time ćemo, zaista, „otežati“ hranu ali joj nećemo povećati hranljivu vrednost pa riba neće moći brzo da se najede, a sam oblak koji će uz pomo zemlje u hrani intenzivnije da se stvara, može da rezultira eventualnim dolaskom ribe iz nizvodnijih pozicija do izvora hrane – naše hranilice, i do sočnog mamca, koji vreba na našoj udici. Takođe, na ovaj način povećavamo areal rasprostiranja arome naše hrane što automatski povećava naše šanse za pobuđivanjem interesovanja ribe iz šireg areala. Kao drugo, atraktivnost hrane moramo da povećamo (u odnosu na letnje mikseve). Ovo postižemo dodavanjem raznih aroma tokom mešanja hrane: vanila, jagoda i neke druge prehrambene arome su se pokazale kao izuzetno efikasne, kao i beli luk, riblje ulje i druge arome iz običnih prodavnica, ali naravno i specijalizovane arome iz prodavnica ribolovačke opreme. Ovo je neophodno učiniti, jer se u hladnoj vodi mirisi i ukusi znatno sporije šire nego pri višim temperaturama vode. Povećanjem koncentracije aroma, ovaj nedostatak je prevaziđen. Takođe, možemo koristiti razne tečne aromatizatore koji su pravljeni na alkoholnoj bazi (za razliku od letnjih, koji su na uljnim bazama – dakle „masni“, a poznato je da se masnoće dižu ka površini) jer hrane tretirane takvim aromatizerima šire svoj mirisni oblak po dnu – gde se riba zimi u 99% slučajeva i nalazi! Hrani je poželjno/neophodno dodati i manju količinu mamca kojim mamčimo udicu. Ako se odlučimo za gliste, isečene ili zgnječene gliste ubačene u hranu predstavljaju (za ribu) „smrtonosni“ aditiv. Preporučujem da pre početka pecanja pet do deset hranilica (u zavisnosti od njenog kapaciteta) napunjenih zimskom mešavinom hrane (niske kalorične vrednosti) zabacimo na mesto gde ćemo pecati. Mamac treba da plasiramo uvek u istu „tačku“ i da zabacujemo manje količine hrane ili više razređenu hranu (zemljom razređenu) sve dok nam se pipkanja i udarci ne prorede, kada možemo ponovo da „pojačamo“ prihranu. I to ne menjanjem hranljive vrednosti (koncentracije) hrane, nego intenzivnijim kvantitetom hranjenja. Tek ako ni to ne da rezultata, prelazimo na kvalitativno pojačavnje hrane. Ako ni to ne da razultata, postoji opasnost da smo prezasitili ribu. Zato je jako bitno da na početku pecanja, ne napravimo prejaku hranu sa previše hranljivih sastojaka i mamaca u sebi, kao i da u nju ne ubacimo odmah sve „adute“ koje imamo kod sebe. Jer zlatno pravilo kod pravljenja hrane glasu da se uvek u hranu naknadno može ubaciti još neki sastojak, ali se on, umešan, više ne može izvaditi. Takođe, preporučujem da nikad odmah ne umešate svu hranu koju imate sa sobom, nego najpre jednu manju količinu, pa ako ona daje rezultate, onda napravite veliku količinu. Takođe, ako ona ne da rezultate, ostatak hrane možeete probati da kombinujete sa nekom drugom arommom, u drugoj kombinaciji, drugoj koncentraciji, sa drugom komponentom itd.



Savet br. 6 – Nadovezujući se na prethodni Savet, kada smo ribu uspešno privukli na naše hranilište zahvaljujući dobro izabranoj i zamešanoj hrani, vreme je da plasiramo mamac u sred našeg hranilišta. Međutim, kako riba u hladnoj vodi biva letargična i izbirljiva kada je uzimanje mamca u pitanju, izbor adekvatnog pribora je podjednako bitan kao i izbor valjane hrane i pravog mamca. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je bitno izabrati što je finiji mogući pribor. Osim što je ribi usporen metabolizam, time su joj i potrbe za hranom umanjene pa joj je potrebno ponuditi i suptilnije mamce. (Postoje oprečna mišljenja da je upravo suprotno potrebno činiti – nuditi što veći mogući mamac, jer „usporena riba ima tendenciju da sa što manje uloženog truda unese što više kalorija“. Ja se s tim pristupom ne slažem iz jednog jedinog prostog razloga – veći mamac iziskuje i veću udicu, a veća udica je (ne nužno, ali pretežno) teža od manje, a u zimskim uslovima, teška udica predstavlja dodatni opor koji izaziva dodatnu sumnju kod ribe i time je može odagnati od uzimanja ponuđenog mamca). Ja preferiram manje udice i sitnije mamce jer se u vodi ponašaju prirodnije (da ni ne pominjem da mamac duže ostaje živ sa manjim ubodom na sebi), jer su mnogo lakše od većih udica pa riba sa mnogo manje sumnjičavosti uzima tako ponuđen mamac. (Razmislite, da li ne bi probudilo u ribi sumnju, da u uslovima kada u vodi nema uopšte ili ima minimum hrane, pored nje bubne na dno 4-ka ili 6-ca na kojoj se nalazi velika niska mrtvih crva koji leže na dnu i ne mrdaju onako izazovno kao jedan živahan crvić na, u 3 metra dubokoj vodi, gotovo nevidljivoj 18-ci ili 20-ki. Ukoliko struja nije prejaka, preporučujem upotrebu najslabijeg/najmekšeg vrha (najčešće je to beli vrh), najlona nikako debljeg od 0,16, najbolje 012 – 0, 14, predveze debljine 0,10, 12 maksimalno 0,14, udice veličine 18 ili 20. Kao mamac su u ovo vreme najbolji jedan ili dva crvića (sada su crvi jednako dobri kao i pinkići, za razliku od leta, kada su pinkići u velikoj prednosti jer nemaju tendenciju da se zakopaju u mulj; zimi su crvići zbog hladne vode umrtvljeni ali i dalje aktivni i atraktivni i dobro vidljivi u hladnoj, bistroj vodi), zatim parče sečene gliste (ne veće od 1-2 cm, s tim, da ako smo uočili da na hranilištu ima krupnije deverike, babuške ili šarana, krupnije parče gliste, nekoliko zrna pšenice ili zrno šećerca ili mekog kukuruza mogu biti idealni mamac. Naravno, u tom slučaju za nijansu treba da „pogrubimo“ pribor – za broj veća udica i deblji najlon i predvez.  Mamac treba da plasiramo tako da bude ili sasvim na dnu ili od dna neznatno odignut i da bude malo izvan cenralne zone hranjenja. To postižemo korišćenjem dužih predveza kao i pecanjem na kastere (koje ćemo, naravno, ubacivati i u hranilicu). Osim toga, kada pecamo na srednjim ili kraćim daljinama, nije zgoreg s vremena na vreme blago prstima „okinuti“ po najlonu ili neznatno privući hranilicu/sistem da bi mamac pokrenuli, dovukli ga na centar hrane ali i ispraznili hranilicu (ovo najčešće radimo ako se riba posle određenog vremena nije počela javljati). Pri pecanju na većim daljinama ovo nije preporučljivo, jer i najmanji pomeraj najlona, zbog dužine „kraka“-zabačaja, rezultiraće značajnim pomeranjem sistema koji će otići daleko od hranjenog mesta.


Savet plus – na samom početku ribolova preporučujem obavezno sondiranje dna. Nađite dve tačke ne preterano udaljene jednu od druge. Napravite dva identična sistema/montaže. Smešajte dve različite hrane (tačnije, započnite sa jednom osnovnom, ali dva različita aditiva, ili ubacite dva različita mamca kojim ćete mamčiti dva štapa). Nahranite inicijalno sa 5 hranilica. U početku zabacujte na po max 5 minuta. I pamtite! Pamtite koje ste sastojke umešali, koliko čega, na koji mamac ste dobili prvu ribu, ... Kada na jednoj od tačaka počne da se javlja riba, ne napuštajte drugo mesto odmah. Najpre zamenite mamac i zabacite onaj na koji ste dobili ribu na prvom mestu. Time ćete otkloniti nedoumicu po pitanju mamca. Ako se riba na drugom mestu i dalje ne javlja promenite i hranu i stavite u hranilicu onu, na koju dobijate ribu. Ako ni to ne da rezultat, probajte da kombinuhete sa predvezom i montažom, ili jednostavno privremeno „zapostavite“ to mesto i koncentrišite se na ono na kojem dobijate ribu. Ne zaboravite da je praksa pokazala da se češće više ribe može uhvatiti ako pecamo samo na jedan štap umesto na dva ili tri!

Pre nego što pustiš jezik u pogon proveri da li ti je mozak uključen!